Slučaj Da Costa i pravna sigurnost: kako bi oslobađajuća presuda mogla uništiti dva života

Catrine da Costa ubijena je i raskomadana 1984. Dva doktora su oslobođena optužbi za ubistvo 1988. godine, ali su izdvojena u razlozima raspadanja. Nije bilo moguće žaliti se. Skoro 40 godina kasnije, država im daje po dva miliona kruna.

Slu

čaj Da Costa nije samo priča o nerešenoj smrti. To je priča o sudskom procesu u kojem je oslobađajuća presuda imala isti društveni i profesionalni efekat kao i osuda. To je takođe ispitivanje kako razlozi za izricanje kazne, mediji, administrativne odluke i politička neaktivnost mogu zajedno stvoriti pravni

zastoj.

Prvo što treba reći je da je Catrine da Costa prvobitna žrtva zločina. Pronađena je raskomadana 1984. godine, uzrok smrti nije mogao da se utvrdi i niko nije osuđen za njeno ubistvo. Slučaj je kasnije vremenski ograničen. Pregledavanje pravne zloupotrebe protiv dvojice imenovanih lekar ne sme učiniti njenu

smrt fusnotom.

Drugi je da problem vladavine prava u slučaju ne zahteva saznanje ko ju je ubio. Upravo suprotno: osnovno pitanje je kako se država odnosila prema dvoje ljudi kada dokazi nisu bili dovoljni za osu

đivanje.

Centralni paradoks: oslobođen, ali izdvojen

Godine 1988. Thomas Allgen i Teet Harm oslobođeni su ubistva Catrine da Costa. Istovremeno, okružni sud je u razlozima presude napisao da su telo raskomadali. Kako je osuda bila oslobođujuća, nije bilo osude za žalbu. Budući da je akt o kojem je sud presudio bio vremenski ograničen i nije deo presude, pitanje krivice nisu mogli ispitati u višoj

instanci na uobičajeni način.

Zato je slučaj postao simbol pravne sigurnosti. Sud će osuđivati ili osloboditi oslobađanja u postupku na koji se odnosi optužnica. Ako, umesto toga, sud ubaci štetnu izjavu o krivici u osnove presude, a da to ne može biti napadnuto kao osuda, nastaje sudska ničija zemlja. Osoba je očišćena u evidenciji, ali je kriva na

sudu zajednice.

SVT je 16. juna 2026. izvestio da će vlada dvojici muškaraca dodijeliti po dva miliona kruna u naknadu ex gratia. Prema SVT-u, ministar pravde Gunnar Strommer opisao je problem na sledeći način: u praksi su osuđeni za krivično delo za koje nisu optuženi, koje je vremenski ograničeno i na koje se nije moglo žaliti

.

Vremenska linija na prvi pogled

Šta je pošlo po zlu?

1. Razlozi za osudu bili su kazna bez presude. Najozbiljniji nedostatak pravne sigurnosti je da je sud efektivno stvorio oznaku krivice bez izdvajanja onima koji su izdvojili žalbenu osudu. To je suština kasnijih kritika vl

ade.

2. Recept je korišćen kao legalni ventil. Ako je neko delo vremenski ograničeno, država ga ne bi trebala moći koristiti kao sporednu stazu da ipak izriče krivicu sa razornim posledicama. Ograničenje nije samo tehnička stvar. To ukazuje da državi više nije dozvoljeno da procesuira delo

.

3. Upravljačka staza povećala je štetu zbog osnova presude. Medicinski akreditivi su kasnije povučeni. Tako je izjava krivice prešla iz teksta suda na praktičnu profesionalnu zabranu. Pitanje više nije postajalo samo ono što je okružni sud napisao, već kako su drugi delovi države gradili na

pisanju.

4. Mediji su delovali kao pojačala. U opisu programa SVT-a piše da dokumentarna serija 2024. ispituje kako je pravosudni sistem došao do zaključka da su lekari krivi i kako je proces postao jedan od najžešćih rasprava u Švedskoj. U novinskom članku SVT-a nav odi se da je dokumentarac pokazao da je oznaka napravljena na veoma slabim osnovama. Uloga medija bila je dvostruka: prvo su pojačali pritisak, kasnije je istraživačko novinarstvo doprinelo popravci

.

5. Lanac dece svedoka i posrednih dokaza postao je pretežak za njegovu nosivost. SVT Plai opisuje kako je istraga dobila novi zamah informacijama da bi malo dete videlo raspadanje i kako su pozvani stručnjaci da procene dečiju priču. U pravno sigurnom procesu, takvim podacima se mora postupati izuzetno oprezno, posebno kada tumačenja, pamćenja, uticaja i tehnike ispitivanja odraslih mogu postati deo dokaza

.

6. Nijedan mehanizam učenja nije zatvorio slučaj. U parlamentarnom pitanju iz januara 2025. slučaj je opisan kao sudski skandal i upoređen sa slučajem Kuick. Pitanje je bilo da li vlada treba da imenuje nezavisnu komisiju. Državni tužilac je tada odgovorio da prati stvar, ali nije želeo da govori jer su izdvojeni raz

matrali pravne načine postupanja.

Sudija i sudije: šta se može pregledati?

Ovde postoje dva različita nivoa. Prvi je obloženi proceduralni nivo. Prvo glavno saslušanje moralo je biti preraspoređeno nakon što je član odbora razgovarao sa Aftonbladetom o obrazloženju suda. To je samo po sebi ozbiljno. Razmatranje suda je zatvoreno, a sudije su sudije predmeta. Ako sudija govori pored njegovih usta, narušava se poverenje u sud koji raspravlja predmet u sudnici, a ne u medijsku logiku

.

Drugi nivo su lične veze, mreže i bilo kakve veze sudija ili sudija. Ovo zahteva pregled dokumenata i izvora. U otvorenim izvorima pregledanim za ovaj članak nema dovoljno verifikovanih dokaza da bi se izdvojio određeni sudija ili sudija sa privatnim vezama koji bi uticao na odluku. Ne bi bilo pravno sigurno zameniti kritikovanu presudu vlastitim labavim nagovaranjima

.

S druge strane, ono što treba ispitati u ozbiljnoj komisiji je konkretno: ko je sedeo na sudu na svakom ročištu, koje su mandate političkog odbora imali, šta je rečeno u medijskim kontaktima, kako su se rešavala pitanja, koji su kontakti postojali između policije, tužioca, stručnjaka i medija i koji su dokumenti bili osnova za formulisanje razloga presude?

Zašto slobodno i zamka u isto vreme?

Nije moguće sa sigurnošću znati zašto je sud izabrao konstrukciju koja je karakterisala živote muškaraca. Ali moguće je formulisati oprezne hipoteze, zasnovane na načinu procesa i poslednje kritike

.

Jedno od mogućih objašnjenja je kompromis. Sud je možda shvatio da optužba za ubistvo nije dokazana, ali je istovremeno želeo da istakne da ipak veruje da su muškarci rukovali telom. U tom slučaju, postojaće kompromis između zahteva dokaza za ubistvo i moralnog zaključka o toku događaja. Problem je što takav kompromis ne pripada krivičnoj presudi ako mu nedostaje žalbena presuda

.

Drugo moguće objašnjenje je pritisak. Slučaj Da Costa bio je medijalno optužen, brutalan i politički osetljiv. Kada zajednica zahteva odgovore u slučaju visokog profila, sud može doći u iskušenje da pruži naraciju čak i kada dokazi nisu dovoljni za osudu. To može dati osećaj da je pravosudni sistem ionako nešto rešio, ali cena će biti da se neizvesnost stavlja

na optuženog.

Treće moguće objašnjenje je institucionalna samozaštita. Ako bi policija i tužioci dugo tražili trag, savršeno čista oslobađajuća presuda mogla bi se pojaviti kao neuspeh istrage. Izjava o krivici u osnovu presude tada može, svesno ili nesvesno, ublažiti sliku neuspeha sistema. Upravo zbog toga sudovi moraju biti posebno disciplinovani: posao suda nije da sp

asi reputaciju istraga.

Četvrto moguće objašnjenje je da je sud potcenio posledice. Sud je možda posmatrao pisanje kao pravnu presudu bez razumevanja da će postati osnova za opoziv akreditiva, društvenu stigmu i četrdeset godina javnog duga. To objašnjenje ne čini grešku manjom. To samo pokazuje koliko opasni razlozi za izricanje kazne mogu biti kada se bave krivicom izvan

presude.

2 miliona dolara: odakle dolazi suma?

Otvoreno izveštavanje pokazuje da su Allgen i Harm tražili po 5 miliona SEK. Vlada je odobrila po dva miliona. Oisin Cantvell iz Aftonbladeta piše da je pet miliona „is cenjeno“ na dva miliona po osobi, naglašavajući da to nije kompenzacija ili nadoknada za izgubljeni prihod od rada, već simboličan

gest.

To je važna stvar: u pregledanim otvorenim izvorima ne postoji transparentan model izračunavanja koji objašnjava zašto je suma bila samo dva miliona. Sveriges Radio opisuje kompenzaciju kao ex gratia, odnosno kompenzaciju za ljude koje je država maltretirala. SVT navodi da je motiv bila velika patnja koju su muškarci pretrpeli. Ali nijedan od ovih izvora ne predstavlja tabelu izgubljenih prihoda, mentalnih patnji, profesionalnih zabrana, socijalne izolacije, starosti, prethodnih procesa

ili udela državnog duga.

To omogućava sumu za ispitivanje sa dve strane. Može se smatrati visokim jer vlada plaća bez sudske odgovornosti za štetu. Istovremeno, može se smatrati vrlo niskim u poređenju sa skoro 40 godina profesionalnog gubitka, izdvajanjem, bolesti, izolacije i odsustva mogućnosti zakonskog oslobađanja. Zaključak je da dva miliona izgleda kao politički i moralni nivo ex gratia, a ne puna nadoknada za stvarnu štetu

.

Lekcije vladavine prava

Slu

čaj Da Costa pokazuje da se pravna sigurnost ne odnosi samo na krajnju liniju presude. Radi se o celom lancu: kako policija zaključava hipotezu, kako tužilac bira tužilaštvo, kako se koriste stručnjaci, kako se sudije nose sa svojom ulogom, kako se formulišu razlozi za izricanje kazne, kako mediji pojačavaju krivicu i kako administrativni organi grade na sudskom

tekstu.

Najopasnija konstrukcija u slučaju nije bila samo da su dve osobe oslobođene, već i izdvojene. Bilo je to da je oznaka postavljena tamo gde je vladavina prava imala najslabiji lek: na osnovu ubeđenja koje je povređeno kao osuda, ali se nije moglo žaliti kao osuda.

Stoga, ako se ikada imenuje nezavisna komisija, ne bi trebalo jednostavno da pita da li su Allgen i Harm maltretirani. Trebalo bi da se zapita koja proceduralna pravila, sudske kulture, medijska logika i odluke o autoritetu omogućavaju oslobađajuću presudu da služi kao doživotna kazna

.

Izvori

  • Lekarski časopis: Pojedinačnim lekarima u slučaju da Costa dodeljena je odšteta od milion dolara