Petogodišnjak kojeg je policija odvela: policijska ovlašćenja, moguća krivična dela i prava deteta

Sudska odluka dala je policiji pravo da preuzme dete – ali ne i slobodne ruke. Motverket ispituje zahteve za obazrivost, proporcionalnost i najbolji interes deteta, kao i koja krivična dela mogu biti relevantna ako se prekorači granica.

Rezime: Film sa petogodišnjim detetom koje vrišti dok ga u donjem vešu uvode u civilni policijski automobil je snažan. Međutim, pravna procena ne može se zaustaviti na slikama. Prema objavljenim izveštajima, Skaraborgs tingsrätt je 21. avgusta 2026. odlučio da dečaka treba preuzeti uz pomoć Polismyndigheten i predati ocu, koji je u junu dobio isključivo starateljstvo. To je policiji dalo zakonsku osnovu za preuzimanje. To nije dalo policiji slobodne ruke.

Zakon o roditeljstvu zahteva da se preuzimanje izvrši što je moguće obazrivije. Zakon o policiji zahteva da intervencija bude opravdana i da se prinuda koristi samo u obliku i obimu koji su potrebni. Kao glavno pravilo, prisutan treba da bude podrška, a ako je moguće i dečji lekar, dečji psihijatar ili dečji psiholog. Posebna prepreka može zahtevati odlaganje mere. Film koji je raširen nije dovoljan da se utvrdi da li su policajci počinili krivično delo, jer ne prikazuje celokupno planiranje, koje su alternative razmatrane, koji mandat je svaki policajac imao ili kako se dete osećalo pre i posle. Ipak, postoje dovoljno ozbiljna pitanja koja opravdavaju nezavisnu reviziju sprovođenja.

Ovo je javno poznato

Prema Dagens Nyheter, Göteborgs-Posten i Skaraborgs Nyheter, radi se o višegodišnjem sukobu oko starateljstva. Skaraborgs tingsrätt je 16. juna odlučio da otac ima isključivo starateljstvo. Nakon zahteva za sprovođenje, sud je 21. avgusta odlučio da dečaka treba preuzeti uz pomoć Polismyndigheten. Lokalni izveštaji pokazuju da je Polismyndigheten odlučila kako će se preuzimanje tačno sprovesti.

Motverket nije imao pristup originalnim odlukama suda. Datumi i sadržaj odluka se stoga prenose kao medijski izveštaji, a ne kao nezavisni pregled sudske dokumentacije.

Film prikazuje završni fizički deo: policajci u civilu vode dete koje pruža snažan otpor, vrišti i plače u civilno vozilo. Dete je samo u donjem vešu. Čuje se nekoliko odraslih kako protestuju. DN je naveo da je snimak imao više od 2,5 miliona pregleda u jednom danu. Informacija da je intervencija trajala više od sedam sati dolazi iz teksta uz objavu i informacija od roditelja; Motverket nije mogao da proveri kompletnu vremensku liniju intervencije.

Policija je potvrdila da je sprovela sudsku odluku, ali se, pozivajući se na privatnost uključenih, nije želela izjasniti o detaljima ili odgovoriti na pitanje da li je bilo moguće mirnije sprovođenje. Pres služba je za DN napisala da su slučajevi sa decom među najtežim i najosetljivijim zadacima policije i da institucija razume reakcije na film.

Ovo film ne pokazuje

To su ključne praznine. Kratak film može dokumentovati radnje koje treba ispitati, ali ne može sam dokazati sve elemente krivičnog dela.

Ko je odlučio šta?

Važno je razlikovati između odluke da dete treba biti preuzeto i načina na koji je preuzimanje sprovedeno.

Sud odlučuje prema 21. poglavlju, član 3 Zakona o roditeljstvu da li dete treba biti preuzeto uz pomoć Polismyndigheten. Kod starateljstva, boravka ili predaje, preuzimanje se može odlučiti ako sprovođenje inače nije moguće ili ako je preuzimanje potrebno da bi se izbegla ozbiljna šteta detetu. Sud mora odbiti sprovođenje ako je očigledno protivno najboljem interesu deteta. Kao glavno pravilo, sud takođe treba da imenuje posrednika da pokuša postići dobrovoljnu predaju.

Kada je odluka predata Polismyndigheten, institucija određuje vreme i praktično sprovođenje. Policija ne sme vršiti novu procenu starateljstva na licu mesta niti zameniti sudsku procenu svojom. Međutim, policija je i dalje odgovorna da izabrana metoda bude u skladu sa Zakonom o roditeljstvu, Zakonom o policiji, Uredbom o sprovođenju i pravima deteta. Ako je odluka zakonita, ali je sprovođenje pogrešno, odgovornost može ležati u sprovođenju.

Pet konkretnih zahteva za policiju

  1. Što je moguće blaže. Prema 21. poglavlju, član 9. roditeljskog zakona, preuzimanje, zadržavanje i druge mere koje se odnose na dete moraju se sprovoditi što je moguće blaže. To je obavezujući zahtev, a ne preporuka.
  2. Potreba, proporcionalnost i posebno opravdanje za upotrebu sile. Prema članu 8. zakona o policiji, prinuda se može koristiti samo u obliku i obimu koji su potrebni za postizanje rezultata. U slučaju stvarne upotrebe sile, mora biti primenljiv neki od posebnih osnova iz člana 10. zakona o policiji: druga sredstva moraju biti nedovoljna i sila mora biti opravdana. Pravo policije da sprovede odluku nije isto što i pravo da koristi bilo koju silu ili trajanje.
  3. Podrška za dete. Prema 21. poglavlju, član 11. roditeljskog zakona, neko ko može biti podrška detetu treba da bude prisutan. Hitna mera koja je potrebna za zaštitu deteta može se preduzeti bez osobe za podršku. Ako je moguće, treba da učestvuje i dečji lekar, dečji psihijatar ili dečji psiholog.
  4. Odgoda u slučaju prepreka. Ako dete zbog bolesti ne bi trebalo da se premesti, ili ako postoji neka druga posebna prepreka, mera treba da se odloži. Ova odredba ne znači da svaki protest zaustavlja preuzimanje, ali zahteva da se ozbiljna prepreka proceni u trenutku.
  5. Najmanja moguća izloženost. Prema članu 16. uredbe o izvršenju odluka o starateljstvu, preuzimanje ne sme izazvati nepotrebnu pažnju ili prouzrokovati veću neprijatnost nego što je neizbežno. Policajci bi, ako je moguće, trebali biti u civilu i koristiti neoznačeno vozilo. Film ukazuje na to da su ova dva poslednja zahteva ispunjena; ne odgovara na pitanje da li je ukupna neprijatnost bila neizbežna.

Da li je policija mogla prekinuti ili odložiti?

Prostor policije da potpuno odbije važeću odluku o preuzimanju je ograničen. Praksa Evropskog suda za ljudska prava takođe pokazuje da država može biti obavezna da stvarno sprovede odluke o starateljstvu i kontaktu. Roditelj takođe može imati pravo na zaštitu svog porodičnog života. Pasivnost i godine neuspešnih pokušaja nisu automatski više prilagođene deci.

Međutim, obaveza sprovođenja nije slepa. Roditeljski zakon izričito kaže da posebna prepreka može zahtevati odlaganje. Zakon o policiji zahteva kontinuiranu procenu potrebe i proporcionalnosti. Evropski sud za ljudska prava naglašava da ponovno ujedinjenje ponekad zahteva pripremne mere i da prinuda u porodičnim slučajevima mora biti ograničena uz posebnu pažnju na najbolji interes deteta. Pitanje nije samo da li je policija mogla ostaviti dete trajno. Pitanje je da li je upravo ta fizička završna metoda tada bila najmanje štetna efikasna metoda, ili bi kraće odlaganje, drugo osoblje, drugo mesto, odeća, pauze ili specijalistička podrška mogli smanjiti štetu.

Činjenica da je situacija prema informacijama trajala satima može govoriti u dva pravca. Može pokazati da je policija dugo pokušavala da izbegne prinudu. Takođe može značiti da je stres deteta imao vremena da se izgradi i da je plan trebalo preispitati. Samo potpuna vremenska linija može razlikovati alternative.

Koji zločini bi mogli biti ispitani?

Zloupotreba službenog položaja, 20. poglavlje, član 1. krivičnog zakona. Ovo je najjasniji mogući trag zločina. Preuzimanje je bilo vršenje vlasti nad pojedinačnim detetom. Ako je policajac ili donosilac odluke namerno ili iz nemara prekršio ono što je važilo za zadatak – na primer, zahteve za blagost, neophodnost, osobu za podršku ili procenu posebne prepreke – zloupotreba službenog položaja može biti aktuelna. Greška mora biti povezana sa osobom, krivica mora biti dokazana i delo ne sme biti neznatno. Ako je isto delo kažnjivo istom ili strožom kaznom prema drugoj odredbi, prvo se sudi za taj zločin. Loš ishod ili traumatizovano dete sami po sebi ne dokazuju zloupotrebu službenog položaja.

Nasilje ili nanošenje telesne povrede. Povlačenje, nošenje, držanje ili pritiskanje osobe je fizičko nasilje. Ako nasilje izazove telesnu povredu, bolest, bol, nemoć ili neko drugo takvo stanje, uslovi za nasilje iz člana 3. poglavlja 5. krivičnog zakona mogu biti ispunjeni na objektivnom nivou. Zakonito i opravdano nasilje u službi je, međutim, oslobođeno odgovornosti. Krivična odgovornost stoga zahteva da je nasilje prešlo granice ovlašćenja. Ako je nepažljiva, nedozvoljena metoda izazvala neznatnu povredu, nanošenje telesne povrede može biti alternativni trag. Javna izveštavanja ne sadrže verifikovane informacije o povredama.

Nezakonita prinuda ili nezakonito lišavanje slobode. Prisiljavanje nekoga da pođe i sprečavanje osobe da napusti vozilo podseća na stvarne radnje na koje se ovi zločini odnose. Ali zločini zahtevaju da je prinuda ili lišavanje slobode nezakonito. Važeća sudska odluka o policijskom preuzimanju obično znači da taj zahtev nije ispunjen. Tragovi postaju relevantni tek ako nije bilo zakonske osnove, odluka nije smela biti sprovedena ili je policija jasno prekoračila okvir odluke.

Uznemiravanje. Fizičko uznemiravanje može u drugim situacijama biti uznemiravanje. U slučaju zakonski odlučenog preuzimanja, to je u praksi isto granično pitanje: da li je radnja bila dozvoljeni i neophodni deo sprovođenja ili nezavisno, nedozvoljeno uznemiravanje?

Zloupotreba javnog položaja. Novi zločin iz 20. poglavlja, član 2. krivičnog zakona stupio je na snagu 1. avgusta 2026. godine, ali se ovde ne čini primenljivim. Zahteva, između ostalog, nameru da se nekome pruži neprimerena korist ili da se neko neprimereno ošteti i primenjuje se u slučajevima koji nisu zloupotreba službenog položaja. Nema javnih dokaza koji pokazuju takvu nameru.

Psihičko nasilje. Novi zločin psihičkog nasilja zasniva se na ponovljenim uvredama koje zajedno mogu ozbiljno narušiti samopouzdanje; odredba takođe obuhvata trajni neprimereni nadzor. Jedna pojedinačna mera izvršenja, ma koliko zastrašujuća bila, obično se ne uklapa u ovu konstrukciju.

Prava deteta u ovom konkretnom slučaju

Najbolji interes deteta. Član 3 Konvencije o pravima deteta i član 21, stav 1 Porodičnog zakona zahtevaju da najbolji interes deteta bude na prvom mestu. To ne znači uvek da najneupadljiviji trenutak odlučuje o svemu. Dugotrajna razdvojenost od staratelja takođe može naškoditi detetu. Ali i odluka i svaki korak u sprovođenju moraju biti opravdani na osnovu stvarne situacije deteta, a ne samo na osnovu zahteva odraslih.

Pravo da se izjasni. Član 12 i Porodični zakon daju detetu pravo da izrazi svoje mišljenje i da se ono uzme u obzir prema uzrastu i zrelosti. Volja petogodišnjaka nije apsolutni veto. Istovremeno, nizak uzrast ne sme se koristiti kao razlog da se reakcija deteta tretira kao beznačajna. Vrisci, pokušaji bekstva i snažan otpor su informacije o stanju deteta i moraju uticati na metodu, tempo i potrebu za profesionalnom podrškom.

Zaštita od nasilja i psihičke povrede. Član 19 zahteva zaštitu od fizičkog i psihičkog nasilja. Odredba ne zabranjuje svaku zakonitu fizičku intervenciju, ali pojačava zahtev da država spreči nepotrebnu štetu i koristi metode prilagođene deci.

Porodični život. Član 9 Konvencije o pravima deteta i član 8 Evropske konvencije štite odnos deteta sa oba roditelja. Razdvajanje se može dogoditi putem nadležnog rešenja kada to zahteva najbolji interes deteta, a zainteresovani treba da imaju priliku da učestvuju u procesu. Evropska konvencija štiti i od nesrazmernih državnih intervencija i od toga da država dozvoli da pravosnažna odluka o porodičnom pravu postane neefikasna.

Privatnost i dostojanstvo. Član 16 štiti dete od proizvoljnih ili nezakonitih mešanja u privatnost. Vlasti treba da ograniče izloženost i pažljivo upravljaju podacima. Čak i viralno širenje predstavlja problem privatnosti. Što više ljudi deli film, to može povećati pritisak na vlasti, ali može i učiniti da najranjiviji trenutak deteta postane trajno pretraživ. Pregled se može obaviti bez ponovnog objavljivanja lica, imena ili identifikacionih podataka deteta.

Sloboda i humano postupanje. Ako intervencija dostigne nivo lišavanja slobode, aktivira se član 37 Konvencije o pravima deteta, sa zahtevima za zakonitost, da se mera koristi kao poslednje sredstvo i da se prema detetu postupa humano. Da li se upravo ovo kratko privođenje pravno treba klasifikovati kao lišavanje slobode, ne može se zaključiti iz filma, ali zahtevi za zakonitost i dostojanstveno postupanje važe i kroz ostale propise.

Prava deteta u slučajevima starateljstva općenito

Ključna kontrolna pitanja za Policijsku upravu

  1. Koja je pisana procena rizika i posledica po dete urađena pre privođenja?
  2. Ko je imenovan da bude podrška detetu prema članu 21, stav 11 Porodičnog zakona, i da li je osoba bila prisutna tokom fizičkog dela?
  3. Da li su kontaktirani dečji lekar, dečji psihijatar ili dečji psiholog? Ako nisu, zašto se smatralo da to nije moguće?
  4. Koje su manje invazivne alternative ispitane tokom dana i kako je rezultat dokumentovan?
  5. Ko je odlučio o konačnoj fizičkoj metodi i koje su instrukcije date?
  6. Da li je snažna reakcija deteta procenjena kao posebna prepreka prema članu 21, stav 9, i zašto je ta procena dovela do nastavka izvršenja ili ne?
  7. Da li postoje kamere na telu, radio i logovi komandnog centra, izveštaji o događajima ili drugi filmovi koji prikazuju više od viralne sekvence?
  8. Da li je dete medicinski pregledano nakon toga i da li je sastavljen neki izveštaj o odstupanju ili prijava?

Kako se postupanje može pregledati

Krivična prijava: Sumnje na krivična dela zaposlenih u policiji prijavljuju se putem 114 14 ili na policijskoj stanici i obrađuje ih Odeljenje za posebne istrage, SU. Predmeti se predaju tužiocu u Posebnom tužilaštvu, koji odlučuje o pokretanju istrage.

Prijava Ombudsmanu za pravosuđe (JO): JO može ispitati da li je Policijska uprava sledila Porodični zakon, Zakon o policiji, zahtev za objektivnošću i pravila o dokumentaciji i postupanju. JO ne izriče kazne niti menja odluke o starateljstvu, ali može uputiti javnu kritiku.

Dokumenti: Lice koje zastupa dete može zatražiti odluku o privođenju, planiranje policije, izveštaje o događajima, dnevnik odluka, odstupanja, komunikaciju sa socijalnom službom i informacije o eventualnim kamerama. Tajnost će verovatno ograničiti izdavanje jer se slučaj odnosi na dete. Odbijanje se može zatražiti kao pisana odluka vlasti i žaliti se.

Odšteta: Ako je sprovođenje uključivalo grešku ili nemar u vršenju vlasti ili kršenje ustava ili Evropske konvencije, može se pokrenuti odgovornost države za odštetu. To zahteva zasebno ispitivanje i ne može se odlučiti na osnovu viralnog snimka.

Zaključak Motverket-a

Dva pojednostavljena tvrdnja treba odbaciti. Prva je da sudska odluka čini sve što se nakon toga dešava zakonitim. To je pogrešno: policija je sama odgovorna za metodu, proporcionalnost i blagost. Druga je da dečji vrisak sam po sebi dokazuje da su policajci počinili zločin. I to je pogrešno: sprovođenje može biti zakonito uprkos otporu, a snimak ne prikazuje ceo tok događaja.

Pravno održiv zaključak leži između krajnosti. Prema objavljenim izveštajima, policija je imala zakonsku osnovu da preuzme dečaka. Vidljiva završna sekvenca istovremeno pokazuje tako intenzivnu prinudu prema vrlo malom detetu da bi Policijska uprava trebala biti u stanju da precizno objasni kako su ispunjeni zahtevi iz 21. poglavlja, čl. 9 i 11 Porodičnog zakona, kao i čl. 8 i 10 Zakona o policiji. Ako to objašnjenje nedostaje, ako manje štetne alternative nisu ispitane ili ako je nasilje prešlo granice nužnog, postoji stvarna mogućnost službene greške. Ako je nasilje van ovlašćenja izazvalo bol, povredu ili drugo relevantno stanje, može se pokrenuti i pitanje zlostavljanja ili nanošenja telesne povrede. To je zadatak za Posebno tužilaštvo da istraži – ne za komentare da odluče.

Često postavljana pitanja

Da li policija zaista može preuzeti dete u sporu o starateljstvu?
Da, ako je okružni sud doneo odluku o preuzimanju prema 21. poglavlju Porodičnog zakona. Policija ne može samoinicijativno sprovesti zahtev roditelja za starateljstvo ili kontakt.

Da li policija mora slediti sudsku odluku čak i ako dete vrišti?
Policija treba da sprovede važeću odluku, ali mora kontinuirano birati razumnu i što blažu metodu. Bolest ili druga posebna prepreka mogu zahtevati odlaganje.

Može li petogodišnjak sam odlučiti kod kog roditelja će živeti?
Ne. Mišljenja deteta treba uzeti u obzir prema uzrastu i zrelosti, ali nisu apsolutni veto. Reakcija je ipak centralna kada vlasti biraju kako će se preuzimanje izvršiti.

Da li snimak pokazuje da su policajci počinili zlostavljanje?
Snimak sam po sebi ne. Fizička sila može ispuniti spoljašnji opis zlostavljanja, ali biti dozvoljena u zakonitoj i opravdanoj službenoj akciji. Tačna sila, bol, povrede, alternative i naređenja moraju biti istraženi.

Da li je Konvencija o pravima deteta švedski zakon?
Da. Članci 1–42 važe kao švedski zakon od 1. januara 2020. i treba ih uzeti u obzir zajedno sa Porodičnim zakonom, Zakonom o policiji i Evropskom konvencijom.

Da li treba dalje deliti video?
Ne u identifikacionom obliku. Integritet deteta i buduća pretraživost treba da imaju veliku težinu. Moguće je pregledati postupanje vlasti sa anonimizovanim slikama, opisima i originalnim materijalom koji se direktno dostavlja nadzornim instancama.

Da li je ovo pravni savet ili stav u vezi sa pitanjem starateljstva?
Ne. Tekst analizira ovlašćenja policije i prava deteta na osnovu javnih informacija. Motverket nije imao pristup celokupnom spisu o starateljstvu, policijskoj dokumentaciji ili medicinskim podacima.

Izvori